Srbi u isto�noevropskoj dijaspori

Dr Ljubivoje Ceroviďż˝

Srbi u Belorusiji

• Vladimir Piďż˝eta - pisac Istorije Belorusije
• Ana Jakďż˝iďż˝ Glinska na Ruskom dvoru
• Jurko Kriďż˝aniďż˝ Srbljanin - preteďż˝a panslavizma
• General Simeon Zoriďż˝ - gospodar ďż˝klova
• Dositej Obradoviďż˝ na posedima generala Zoriďż˝a
• Boravak arhimandrita Gerasima Zeliďż˝a
• Sava Tekelija na striďż˝evim posedima u Belorusiji
• Pustolovi Zanoviďż˝i u ďż˝klovu
• Simeon Pi��eviďż˝ u Mogiljevskoj guberniji
• Teodor Jankoviďż˝ Mirijevski - reformator ruskog ďż˝kolstva
• Srbi u Prvom svetskom ratu i Oktobarskoj revoluciji
• Danilo Srdiďż˝ - nosilac najviďż˝ih vojnih priznanja u SSSR-u
• Srbi iz Baďż˝ke i Baranje u beloruskim partizanskim jedinicama

Belorusi pripadaju zajednici isto�noslovenskih naroda; posebno su bliski Rusima i Ukrajincima. Pro�lost ovog naroda odvijala se u znaku vekovne borbe za o�uvanje etni�kog identiteta i za nacionalnu emancipaciju. Od 1991. godine Belorusija je nezavisna i suverena evropska dr�ava.

Tokom poslednje polovine milenijuma Srbi su u Belorusiju dolazili raznim povodima i u raznim vremenima. Bili su to pripadnici plemi�kih rodova, propagatori sveslovenskih ideja, kulturni pregaoci, prosvetni reformatori, nau�nici raznih struka, crkveni dostojanstvenici, vojne stare�ine. Ratne oluje u 20. veku donosile su i u beloruska prostranstva srpske borce, koji su se, daleko od zavi�aja, rame uz rame sa Belorusima borili protiv zajedni�kog neprijatelja.

Vladimir Pi�eta - pisac Istorije Belorusije

Istoriju Belorusije u vremenu kada je ova zemlja postala jedna od sovjetskih socijalisti�kih republika, sa�inio je Vladimir Ivanovi� Pi�eta (1878-1947), rektor i profesor Univerziteta u Minsku, beloruski i ruski akademik. Poti�e iz porodice Ivana Hristiforovi�a Pi�ete, Srbina iz Mostara, koji je po dolasku u Rusiju 1858. godine zavr�io univerzitetske studije, a potom predavao kao profesor i bio rektor duhovnih seminarija u Vitebsku i Poltavi. U Poltavi mu se rodio sin Vladimir. U rodnom gradu Vladimir Pi�eta je zavr�io gimnaziju, a zatim i Istorijsko-filolo�ki fakultet na Moskovskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu "Agrarne reforme Sigismunda Avgusta u Litvansko-ruskoj dr�avi". Kao profesor istorije radio je u vi�e gradova. Profesorsku karijeru otpo�eo je kao srednjo�kolski nastavnik, a okon�ao kao akademik i �ef Katedre za istoriju Zapadnih i Ju�nih Slovena na Moskovskom univerzitetu. Bio je profesor i rektor Univerziteta u Minsku (1921-1930). U vreme staljinisti�kih progona, bio je od 1930. do 1935. u Sibiru. Predavao je u mnogim prosvetnim ustanovama u Rusiji, Ukrajini i Belorusiji. �lan Beloruske akademije postao je 1928. a Ruske akademije 1946. godine.

Nau�na preokupacija Vladimira Pi�ete bila je usmerena u pravcu istra�ivanja istorije slovenskih naroda. Na po�etku karijere zanimao se za pro�lost Ju�nih Slovena. Kao rezultat ovih interesovanja pojavio se rad o Jurju Kri�ani�u. Napisao je nekoliko zapa�enih monografija: "Istorija litavske dr�ave do Lublinske unije (1569)", "�tampa u Belorusiji u 16. i 17. veku", "Agrarna reforma i re�im u Belorusiji u 16. i 17. veku".

Istorija Belorusije �iji je autor Vladimir Pi�eta predstavlja sveobuhvatnu monografiju, koja govori o pro�losti beloruskog naroda na teritoriji dana�nje Belorusije.

U ranom srednjem veku na teritoriji dana�nje Belorusije �ivelo je vi�e slovenskih plemena: Severani i Drevljani, Radimi�i i Vjati�i, Krivi�i i Dragovi�i. Neki od njih, kao �to su bili Dragovi�i i Severani, odselila su se najpre u Panonsku niziju, a potom i na Balkansko poluostrvo.

Deo Belorusije nalazio se u sastavu Kijevske Rusije. Krajem 10. veka Belorusi su primili hri��anstvo od vizantijskih propovednika. U tom vremenu isticali su se gradovi Polock na Zapadnoj Dvini i Turov na Pripjatu. U njima su upravljali kne�evi, koji su se nalazili u vazalnom odnosu prema kijevskom velikom knezu. Tokom 11. i 12. veka na podru�ju Belorusije postojali su gradovi: Minsk, Grodno, Vitebsk, Druck i Pinsk.

U 11. veku osna�eno belorusko plemstvo poku�avalo je da se osamostali od Kijevske Rusije, u �emu se isticao polocki knez Vseslav (1044-1101). Uspeo je da oko sebe okupi vi�e beloruskih kne�evstava kao �to su bila: Minsko, Vitebsko, Drucko. Posle smrti Vseslava, kne�evina se raspala. U vreme tatarske najezde isto�ni deo Belorusije je potpao pod njihovu vlast, dok se jedan deo na�ao u sastavu Litvanije.

Naziv Belorusija pominje se od 13. veka. U to vreme su po�eli da se razvijaju i beloruski jezik i nacionalna kultura.

U neprestanoj borbi za nacionalnu slobodu, beloruski narod je 1440. godine protiv Litvanaca digao ustanak pod vo�stvom mtsilvskoga kneza Jurija Lungvenjevi�a, koji je osvojio i Polock i Vitebsk. Stvorio je savez sa smolenskim knezom za rat protiv Litvanije. Me�utim, ovaj poku�aj je osujetio litvanski knez Kazimir. Tada je nastao period litvanske vladavine nad Belorusijom.

Livonski rat, koji je ruski car Ivan IV Grozni 1563. godine otpo�eo protiv Litvanije, pokrenuo je beloruski narod u oslobodila�ku borbu. Deo Belorusije osvojio je i pripojio Rusiji Ivan IV Grozni.

Veliki deo Belorusije u 16. veku se na�ao u sastavu Poljske, koja je poku�ala da pokatoli�i belorusko pravoslavno stanovni�tvo.

Beloruski narod vodio je dugu borbu protiv poljske vladavine. Dizao je vi�e buna, da bi 1590. godine digao ustanak u oblastima Mogiljeva i Bihova. Posle vi�e godina ustanak je bio ugu�en. Veliki ustani�ki talas zahvatio je Belorusiju u vremenu od 1602. do 1603. godine. Ustankom su bile obuhva�ene oblasti Or�a, Mstislava, Kri�eva, Mogiljeva, Gomelja i dr.

�itava Belorusija bila je zahva�ena ustani�kim plamenom 1648. godine. Oslobodila�ka borba beloruskog naroda protiv poljske vladavine trajala je �itavu deceniju i u�vrstila uverenje naroda da se mo�e spasiti ropstva.

Nova prilika za oslobo�enje od poljske vlasti ukazala se u vreme Severnog rata (1701-1721), kada su me�usobno ratovale Rusija i �vedska. Veliku pomo� ruskoj vojsci pru�ili su beloruski ustanici. Posle vi�e ratova u periodu od 1772. do 1795. godine izme�u Rusije i Poljske, Belorusija je u celini u�la u sastav Ruskog carstva.

Belorusija je 1812. godine ponovo postala popri�te ratnih sukoba, kada je na Rusiju krenula vojska Napoleona Bonaparte. Prodor Francuza izazvao je �estok otpor Belorusa. Uspe�no okon�an rat u�vrstio je zajedni�tvo dva bratska isto�noslovenska naroda - Rusa i Belorusa.

U sastavu Ruske imperije, narod Belorusije se zajedno sa ruskim narodom borio protiv feudalizma, di�u�i ustanke. Zajedno sa ruskim proleterijatom, vodio je klasnu borbu.

Veliku prekretnicu u istoriji Belorusije predstavljala je Oktobarska socijalisti�ka revolucija 1917. godine. Ve� 25. oktobra 1917. godine bio je u Minsku formiran Savet radni�kih i vojni�kih deputata, koji je preuzeo vlast u glavnom gradu Belorusije. Kontrarevolucionarne snage su formirale Komitet za spas domovine. Bio je to po�etak gra�anskog rata. Decembra 1917. godine kontrarevolucionarne snage su uzele vlast u Belorusiji. Ubrzo su nema�ke, intervencionisti�ke snage zauzele ve�i deo Belorusije. Van okupacione zone ostale su Mogiljevska i Vitbeska gubernija. Jedinice Crvene amrije su potisnule nema�ke osvaja�e, kada je oslobo�en i Minsk. U Belorusiji je januara 1919. godine uspostavljena sovjetska vlast. Februara 1919. konstituisana je Beloruska Sovjetska Socijalisti�ka Republika. Godine 1922. u SSSR su se ujedinile Rusija, Belorusija, Ukrajina i Zakavkaska Federacija. Oktobra 1939. godine zapadni delovi Belorusije izdvojeni us iz sastava Poljske i priklju�eni SSSR-u. Dve godine kasnije po�ela je agresija Nema�ke na SSSR. Prva na udaru se na�la Belorusija, kada je 22. juna 1941. godine napadnut Brest. Za vreme Drugog svetskog rata, sve do isterivanja nacisti�kih snaga, beloruski narod se hrabro borio protiv fa�ista u okviru partizanskih jedinica. Godine 1944. oslobo�ena je Belorusija, kada su joj priznate granice uspostavljene 1939. godine.

Minsk, glavni grad Republike Belorusije, sa preko 1,5 milion stanovnika, prostire se na obalama Svislo�a, pritoke Beresine, u slivu Dnjepra. Grad se prvi put pod nazivom Menesk pominje 1067. godine. Po�etkom 12. veka postao je sredi�te Meneske kne�evine, koja je u 14. veku do�la u vazalni polo�aj prema Litvaniji. Od 15. veka postao je centar sredi�njeg dela Belorusije. Od 16. veka u Insku se organizuju sajmovi, �to ja�a ekonomske veze sa Rusijom, Poljskom i Litvanijom i dovodi do privrednog uspona grada. Do kraja 18. veka nalazio se u sastavu Poljske. Vi�e puta je razaran i iz temelja podizan. Posebno te�ka razaranja do�iveo je u vreme Severnog rata, kad su ga 1708. �ve�ani do temelja razorili. Slede�e razaranje grad je do�iveo 1812. godine u vreme Napoleonovog pohoda na Rusiju. Minsk je u vreme Drugog svetskog rata ponovo bio do temelja uni�ten.

Minsk se u sastavu Rusije na�ao posle druge podele Poljske, 1793. godine, da bi 1796. postao sredi�tem gubernije. Posle Oktobarske revolucije, kada je stvoren SSSR 1919. odine, Minsk je postao glavni grad Beloruske Sovjetske Socijalisti�ke Republike.

Danas je Minsk glavni grad nezavisne i suverene Republike Belorusije i njeno politi�ko, privredno, nau�no, prosvetno i kulturno sredi�te.

Ana Jak�i� Glinska na Ruskom dvoru

K�erka srpskog vojvode Stefana Jak�i�a - Ana, bila je udata za kneza Vasilija Ljvovi�a Gliniskog, �iji su se posedi nalazili u Belorusiji. Njihova k�erka Jelena udala se 1526. godine za moskovskog kneza VasilijaIII Ivanovi�a, koji je ovom zemljom vladao od 1505. do 1533. godine. Njihov sin IvanIV Vasiljevi� Grozni vladao je Rusijom najpre kao veliki knez (1533-1547), potom kao car (1547-1584).

Znamenita srpska vojvodska porodica Jak�i�a, koja poti�e iz doba srpskih despota, vladala je �itavo stole�e Pomori�jem. Ovde su, na obe obale Mori�a, 1465. godine od ugarskog kralja Matije Korvina dobili osamdesetak naselja sa sedi�tem u Nadlaku. Zahvaljuju�i vite�kim podvizima, podizanju i darivanjima manastira, sa�uvani su u narodnoj tradiciji i opevani u narodnim pesmama. Porodica vojvode Stefana Jak�i�a je udajama k�erki stekla razgranate rodbinske veze sa ruskim carskim, srpskim despotskim, modavskim vojvodskim, hrvatskim bosanskim i italijanskim vlastelinskim porodicama.

Kne�evi Glinski, Mihailo i Vasilije, su krajem 15. i po�etkom 16. veka vladali podru�jem Polesja i Berestja u Belorusiji i severnim delom Ukrajine. Sedi�te kne�evine, koja je priznavala vrhovnu vlast litvanskog velikog vojvode Sitismunda, nalazilo se u Turovu na reci Pripjatu, u Belorusiji.

Krajem 15. i po�etkom 16. veka veliki moskovski knez Ivan III Vasiljevi� (1462-1505) poveo je akciju za okupljanje ruskih zemalja. Na taj na�in su se pod njegovom vrhovnom vladavinom kao "gospodari cele Rusije", na�le kne�evine: vladimirska, moskovska, novgorodska, pskovska, tverska, jugorska i permska. Legitimitet svojoj vlasti ostvario je �enidbom sa Sofijom Paleolog, ne�akinjom poslednjeg vizantijskog cara Konstantina D�I Draga�a, iz �uvene dinastije Paleologa, koji su Isto�nim Rimskim Carstvom vladali gotovo dva veka (1261-1453). Ina�e, Konstantin je bio unuk srpskog desptoa Konstantina Draga�a Dejanovi�a.

Po�etkom 16. veka Mihailo i Vasilije Glinski pripremali su se na obra�un sa litvanskim velikim knezom, sa namerom da se izdvoje iz sastava Litvanije. Saveznika u tim nastojanjima videli su u velikom moskovskom knezu Vasiliju III, koji je na prestolu "gospodara sve Rusije" nasledio oca Ivana III. Zajedni�ka akcija protiv Litvanije bila je u skladu sa krajnjim ciljem da Rusija postane naslednikom Vizantijskog carstva. Kao protivmeru, litvanski knez je sklopio savez sa krimskim i kazanjskim kanom. Vojne snage ruskog velikog kneza Vasilija IIIi Glinskhi napale su 1507. godine Litvaniju, krenuv�i prema glavnom gradu Vilnu. Po�to je napad odbijen, Glinsi su 1508. godine morali da izbegnu u Moskvu. Ovde su dobili posede i vi�i polo�aj me�u ruskim bojarima. Vasilije je umro 1515. godine. Mihailo je posle smrti Vasilija III1533. godine poku�ao da se domogne ruskog prestola, u �emu je bio osuje�en. Po�to je ba�en u tamnicu, umro je 1534. godine.

K�erka Vasilija Glinskog i Ane Jak�i� - Jelena udala se 1526. godine za ruskog velikog kneza VasilijaIII Ianovi�a, s kojim je 1530. godine rodila sina Ivana Vasiljevi�a, potonjeg ruskog cara Ivana IV Groznog. Po�to je Vasilije III umro 1533. godine, prema njegovoj oporuci, u ime maloletnog sina Ivana vladala je majka Jelena do svoje smrti 1538. odine. Brigu o unuku i staranje o upravljanju dr�avom preuzela je njegova baka kneginja Ana Jak�i� Glinska do svoje smrti 1547. godine. Iste, 1547. godine Ivan IV Grozni krunisan je za cara cele Rusije kojom je vladao do 1584. godine.

Neguju�i tradicije slavne srpske pro�losti, Ana Jak�i� Glinska unela je u Ruski dvor, a preko njega i u �itavo Carstvo, kult srpskog svetitelja Save Nemanji�a. Od izuzetnog zna�aja bila je �injenica da je ruski car Ivan IV Grozni, me�u �ijim precima su se nalazili pripadnici srpskih vlastelinskih porodica Dejanovi�a i Jak�i�a, prihvatio kult svetog Save, uzimaju�i ga za li�ni uzor. U njegovo vreme nastao je "Letopisni licevoj svod", najve�i knji�evni poduhvat u Rusiji 16. veka. U ovoj sveop�toj istoriji, na 61 listu sa 122 minijature i sa oko 250 malih slika, prati se pri�a o velikom srpskom svetitelju. U Letopisu su sadr�ana �itija i drugih srpskih svetitelja. Koliko je bio razvijen kult srpskih svetitelja na Ruskom dvoru svedo�i i podatak da su po nalogu cara Ivana IV Groznog u Arhangelskom saboru moskovskog Kremlja �ivopisana �etiri lika koji ne pripadaju krugu ruskih vladara. Pored vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa, prikazani su i likovi Simeona - Stefana Nemanje, Svetog Save i kneza Lazara.

Jurko Kri�ani� Srbljanin - prete�a panslavizma

Jurij Kri�ani� (1618-1683), u Rusiji poznat kao Jurko Kri�ani� Srbljanin koji je delovao i u Belorusiji, bio je prvi nosilac ideje sveslovenstva kao jezi�ke i etni�ke celine i crkvene unije, kao i njegovog duhovnog i kulturnog jedinstva. Sredi�te svoga delovanja usmerio je na Rusiju, koju je smatrao jedinom slovenskom dr�avom koja je uspela da o�uva svoju slobodu i da ima vladara slovenskog porekla.

Ro�en u Prokuplju kraj Karlova, u plemi�koj porodici, zavr�io je jezuitsku gimnaziju u Zagrebu, filozofiju u Gracu, a teologiju u Bolonji i Rimu. Doktorirao je na Kolegijujumu grekumu, namenjenom osposobljavanju prelata za misionarski rad na istoku Evrope. To je bilo u skladu sa Kri�ani�evim sveslovenskim opredeljenjima za misionarsku delatnost u Rusiji.

U skladu sa ovim njegovim opredeljenjem, katoli�ka crkva ga �alje u Smolensk sa zadatkom da deluje me�u pravoslavnima u zapadnoj Rusiji i Belorusiji. Kratko vreme, 1647. godine, proveo je u Moskvi, da bi se ponovo vratio me�u Beloruse. Neko vreme proveo je na studijskom putovanju po zapadnoj Evropi, prou�avaju�i literaturu o slovenskim narodima. U Rim se vratio 1656. godine, gde je �iveo i radio u Zavodu svetog Jeronima. Ovde je nastavio da prou�ava pro�lost Slovena, �to je bilo neophodno za misionarski rad u Rusiji.

Zbog nagla�enih sveslovenskih ideja, za put nije dobio odobrenje od papske kurije, pa se preko Be�a samovoljno i samoinicijativno uputio u Rusiju. U Moskvu je stigao 1659. godine. Ovde se "Srpskim pismom" obratio caru Alekseju Romanovu. Predstavio se kao sin srpskog trgovca, kao "Serbljin Jurija Ivanova Bili�a". U slu�bu je primljen kao "istori�ar - letopisac". U Moskvi se odmah prihvatio pisanja rasprava o potrebi reforme ruske �irilice, posle �ega je planirao da pre�e i na izradu gramatike. Koncipiraju�i ovaj zama�an projekat, formulisao je svoje filolo�ke nazore.

Zbog svoje naglosti i nepromi�ljenosti, pogotovu kada je u pitanju bilo propagiranje unije �to je nailazilo na podozrenje careve okoline posebno gr�kih savetnika, Kri�ani� je prognan u Tobolsk u Sibiru, gde je proveo punih petnaest godina (od 1661. do 1676). Ovde je, kako isti�e istori�ar Nikola Radoj�i�, �iveo "u vrlo humanoj formi i sa naro�itom po�tedom, kako su, uostalom, Rusi uvek postupali sa propagatorima unije". U progonstvu je primao i platu koja mu je omogu�avala pristojan �ivot i plodan stvarala�ki rad.

U progonstvu je napisao svoje �ivotno delo "Politika ili Razgovori o vladateljstvu". Razmi�ljaju�i o Rusiji i smi�ljaju�i kako bi je trebalo urediti, izneo je svoje originalne, a �esto i duboke, nazore o najte�im politi�kim i ekonomskim pitanjima Rusije i celog Slovenstva. Iz najdubljeg uverenja zalagao se za neograni�eno samoodr�anje, kao jedini, teorijski i prakti�no opravdani sistem vladavine.

U socijalisti�kom pogledu u "Politici" je podr�avan postoje�i dru�tveni poredak. U skladu sa "bo�jim zakonom", prema kojemu "ko ne radi taj neka ne jede", osudio je "op�tu nepravdu koja se �ini svima dobrim ljudima, odnosno da jedni zara�uju svoj hleb svojim znojem i svojom krvlju, a drugi �deru krv �ive�i u dokolici i puni prkosa", konstatuju�i da "ima gotovo isto toliko tirana i dru�tvenih otima�a, koliko ima plemi�a". Kri�ani� je ipak podr�ao stale�ku podelu dru�tva, sa povlasticama za plemstvo, �to je smatrao prirodnim i neprikosnovenim.

U spisu "Tuma�enja istorijskih proro�anstava" razradio je sveslovenske ideje, okrenute prema Rusiji.

Posle progonstva vratio se u Moskvu, da bi oti�ao u Vilno, gde je pre�ao u dominikance. Nesmiren, "jer je opet sa svojim nemirom, nepokorno��u i tu�akanjem dodijao brzo celoj dominikanskoj provinciji u Poljskoj", oti�ao je u Var�avu. Odatle je zajedno sa vojskom poljskog kralja Jana Sobjeskog oti�ao na opsednuti Be�. Pod zidinama Be�a, kada je poljska vojska razbila turski obru�, zavr�io se �ivot Jurja Kri�ani�a.

Ocenjuju�i delo Jurka Kri�ani�a Srbljanina, istori�ar Nikola Radoj�i� je zaklju�io: "Bio je tipi�an predstavnik slovenskih plemena, kao jedan od prvih slovenskih mislilaca, predlagao je re�avanje zamr�enih politi�kih, ekonomskih i prosvetnih problema, koje je on jo� onda imao jasno pred o�ima, kada o njima ve�ina njegovih slovenskih savremenika nije ni slutila".

General Simeon Zori� - gospodar �klova

General Simeon Zori� (1743-1799), vlasnik velikih zemlji�nih kompleksa sa desetinama hiljada "mu�ika", sa sedi�tem u �klovu, na Dnjepru, u Mogiljevskoj guberniji, okupljao je mnoge znamenite Srbe. Zato je me�u Srbima bio cenjen kao mecena i "dobrodjetelj", "slavni i plemeniti" pokrovitelj kulturnih pregalaca.

Otac Simeonov Gavrilo Nerand�i�, poreklom iz Dalmacije, do�ao je u Rusiju u vreme seoba Srba sredinom 18. veka. Mladog Simeona Nerand�i�a usvojio je general ruske vojske Maksim Zori� po�to nije imao mu�kih potomaka. Od tada je Simeon Nerand�i� primio prezime svoga poo�ima Maksima Zori�a.

Ina�e, Maksim Zori� se doselio u Rusiju 1752. godine, u vreme seobe Srba u Slavjanoserbiju pod vo�stvom Jovana �evi�a. Zbog uspe�ne vojni�ke karijere carica Katarina II mu je dodelila posed u okolini Pskova.

Simeon Zori� je rano stupio u vojni�ku slu�bu, pa je ve� 1760. godine u�estvovao u Sedmogodi�njem ratu protiv Pruske. Tada je dobio oficirski �in. U�estvovao je i u gu�enju poljskog ustanka.

Simeon Zori� je u�estvovao u ratu koji je vodila Rusija protiv Turske (1768-1774). U �inu premijera-majora, punih sedam meseci je sa svojom posadom odolevao turskoj opsadi, da bi se zatim predao brojnijem neprijatelju. U turskom zarobljeni�tvu proveo je vi�e od �etiri godine, a po okon�anju rata bio je oslobo�en.

Posle zaklju�ivanja mira izme�u Rusije i Turske, Simeon Zori� se vratio u Petrograd. Ubrzo je poslat u diplomatsku misiju u �tokholm, posle �ega je bio primljen kod carice Katarine II, koja ga je odlikovala Ordenom Svetog Georgija.

Na preporuku kancelara Gligorija Aleksandrovia� Potemkina do�ao je u milost carice Katarine II, pa je 1777. godine proizveden u �in general-majora. Tada je otpo�eo njegov vrtoglav uspon. Dobio je palatu u Petrogradu i imanje u Sesvegenu u Litvaniji. Ne�to kasnije dobio je imanje �klov u Mogiljevskoj guberniji, u Belorusiji. Bilo je to imanje kne�eva �artoriskih sa brojnim selima i zaseocima, sa 16.000 du�a, grupisanih u 12 op�tina. Neposredno iza toga, carica Katarina II poklonila je Zori�u imanja u Polockoj guberniji u Belorusi, koje je imalo 7.000 du�a.

U �klovu Zori� je izgradio dvorac, koji je postao sredi�te oko kojeg su se okupljali pripadnici raznih nacija, religija, stale�a i profesija. U dvorcu je imao stalnu pozori�nu trupu i muzi�ki orkestar. Va�io je za velikodu�nog �oveka, koji je "bio dobar �ak i prema Jevrejima, koji su tada iz reda gonili i prezirali. Nikog od svojih poznanika nije zaboravljao, davao je penzije i slu�be s dobrim prihodima, cela imanja na u�ivanje".

Svoje bogatstvo ulagao je u fabrike ko�e, u�arije, proizvodnju alkohola, gra�enje la�a, kao i za preradu metala.

Svake godine, na cari�in imendan, kada je bio va�ar u �klovu, organizovao je vi�ednevna slavlja. Prire�ivani su rasko�ni balovi, maskarade, pozori�ne predstave, vatrometi, vo�nje �amcima Dnjeprom id. Dolazili su mu gosti iz Petrograda i Moskve.

Kada je carica Katarina II po�la da obi�e Belorusiju 1780. godine posle priklju�enja pet zapadnih gubernija i da se u Mogiljevu sastane sa austrijskim carem Josifom II, zadr�ala se i u �klovu. Ovde joj je Simeon Zori� priredio sve�ani do�ek. Cari�in boravak u �klovu opisao je knez Bezborodko, njen li�ni sekretar. Navodi da je u �klov carica do�la posle Polocka. Zapisao je da je Zori� na opravku ina�e rasko�nog dvorca potro�io 4.000 dukata; iz Saksonije je nabavio raznog porculanskog posu�a za 6.000 rubalja, a na ulasku u �klov podigao je veli�anstvenu trijumfalnu kapiju. U cari�inu �ast doveo je operu iz Nema�ke, da bi na kraju priredio i bal.

Kada su iz Mogiljeva u �klov svratili carica Katarina II i car Josif II, stanovnici naselja "gromko su pozdravili uzvi�ene goste". U centru grada vrteli su se pe�eni volovi, napravljeni su vodoskoci od vina, postavljeni su ogromni stolovi puni hleba i raznih jestiva. Prire�ena je pozori�na predstava i maskarada. Iz parka je ispaljeno 50.000 raketa, a �itavu iluminaciju pripremio je italijanski stru�njak Melisino.

O rasko�nom �ivotu na dvoru Zori�a u �klovu ostavio nam je svedo�anstvo i Aleksandar, sin generala Simeona Pi��evi�a, autora "Memoara" u kojima je ovekove�io srpske seobe u Rusiju sredinom 18. veka. U svojoj "Autobiografiji", Aleksandar Pi��evi� je zapisao utiske posle boravka u dvorcu Zori�a u �klovu kada se nalazio na proputovanju u svoj novi garnizon. On ka�e: "Si�av�i sa svog visokog polo�aja, general Zori� je i dalje hteo da igra va�nu ulogu. Zato su se oko njega skupljali svakojaki ljudi: poljski plemi�i da bi se koristili njegovom protekcijom, Rusi da mu di�u novac na kartama, jer je bio strastan igra�, a nije umeo da igra, Srbi iz Rusije i Austrije, zato �to se on pred njima umeo da pravi va�nim i velikodu�nim. Uop�te on je hteo da u �klovu produ�i rasko�ni �ivot u minijaturi. Jednom re�ju uvek je tu bilo mnogo ljudi raznog zvanja, tako da se svi nisu mogli smestiti u Zori�evom dvorcu, ve� u varo�i na njegov ra�un, zbog �ega su ogromni rashodi uvek - prema�ivali prihode. Me�u gostima je uvek bilo i svetskih protuva kojima su na kraju krajeva za po�injena nevaljalstva "�e�ali le�a knutom".

Posle svih ovih tro�kova bez pokri�a, "Zori�evo imovno stanje naglo je posrnulo". Od propasti ga je spasila carica Katarina II. Posle njene smrti 1796. godine naslednik na carskom tronu Pavle I znatno je pomogao Zari�u, sve do njegove smrti 1799. godine.

Najzna�ajnije delo koje je stvorio general Simeon Zori� predstavljala je �klovska plemi�ka �kola, koju je otvorio 1778. godine. Za �kolu je podigao posebnu zgradu, sa bolnicom i otvorenim manje�om za u�enje u jahanju, anga�ovao nadzornike i nastavnike, osnovao biblioteku, fizi�ki kabinet, zoolo�ki muzej i galeriju slika. Na osnivanje �kole potro�eno je 80.000 rubalja. Kapacitet �kole iznosio je stotinak u�enika. Polovinu je izdr�avao Zori�, dok su za polovinu roditelji obezbe�ivali ode�u i obu�u. Godi�nji tro�kovi za izdr�avanje �kole iznosili su oko 50.000 rubalja.

O po�etku rada Zori�eve �kole, utiske je zabele�io Aleksandar Pi��evi� u ve� pomenutoj "Autobiografiji". tim povodom zapisao je: "Ua kadetskom korpusu u�ilo se do stotinu mladih plemi�a. Uspeh je bio gotovo nikakav, a glavna briga izgleda da je bila na�initi ih dobrim tancmajstorima i glumcima; skakati umeju odli�no i dosta dobro govore na bini, igraju balete sa dvadeset devojaka, odabranih iz Zori�evog sela, zbog kojih se i u�itelji rado gube sa kulisama". Ovako nepovoljnu ocenu Pi��evi� je dopunio opaskom: "Ali docnije se ova �kola popravila".

Po�etni�ke gre�ke u radu �kole su bile ispravljene i �kolvska plemi�ka �kola postala je prva moderna vojna �kola u Rusiji. Zori� je kao prvog u�enika primio svog ro�aka Vasilija Rajkovi�a. Nastojao je da za nastavnike anga�uje i u�ene Srbe. Nameravao je da dovede Dositeja Obradovi�a i Emanuela Jankovi�a.

Tokom gotovo dve decenije postojanja (1778-1797), Vojnu Plemi�ku �kolu u �klovu je zavr�ilo 268 polaznika. Iako prvenstveno vojna, �kola je pru�ala slu�aocima op�te obrazovanje, posebno iz matematike, knji�evnosti, muzike, slikarstva, pozori�ta, plesa.

Car Pavle I je reskriptom iz 1797. godine Simeona Zori�a proizveo u �in general-lajtanta. S obzirom da se sa slu�bom nalazio u puku u Moskvi, Zori�eva Vojna �kola je pretvorena u dr�avnu, pod njegovom vrhovnom upravom.

Veliki po�ar koji je 1797. godine uni�tio zgradu Vojne �kole u �klovu i deo dvorca duboko je potresao Simeona Zori�a. Dve godine kasnije je umro, ne mogav�i da pre�ali svoje �ivotno delo. Car Pavle I je 1800. �klovsku �kolu preimenovao u Kadetski korpus i izmestio ga u Grodno u Belorusiji. Ubrzo je Zori�eva vojna �kola preme�tena u Moskvu, kada je preimenovana u Vojnu gimnaziju.

Imanje Simeona Zori�a nasledio je njegov brat David. Kada je umro, vlasnik je postao Zori�ev sestri� Simeon Pavlovi� �arnojevi�. Kada je i ovaj umro 1821. godine, ostaviv�i za sobom velike dugove, Komisija za pregled i isplatu dugova je rasprodala �itav �klovski spahiluk.

U stvari, posle velikog po�ara i smrti generala Zori�a, spahiluk je naglo po�eo da propada. O tome je svedo�anstvo ostavio mitropolit moskovski Platon u svome "Pute�estviju u Kijev", 1804. godine. "Pro�li smo kroz slavno mesto �klov, ali ga nismo mogli razgledati, samo smo �uli da bi se gledanjem takvih stanovnika uvredili i pogled i du�a na�a".

Zaklju�uju�i kazivanje o �ivotnom putu generala Simeona Zori�a, knji�evnik Milo� Moskovljevi� je zabele�io: "Danas u �klovu nema ni�eg �to bi opominjalo na Zori�a i njegovo vreme".

Dositej Obradovi� na posedima generala Zori�a

Od kraja 1787. do polovine 1788. u �klovu, kao i na posedima generala Simeona Zori�a u Sesvegenu u Litvaniji, boravio je Dositej Obradovi� (1739-1811).

Najznamenitiji predstavnik srpskog prosvetiteljstva i racionalizma, svojim �ivotom i celokupnim knji�evnim radom u potpunosti je izrazio protivre�nosti izme�u starih i novih shvatanja, nastalih sredinom 18. veka; pre�ao je mukotrpan put od kelije pravoslavnog manastira do slu�aonica modernih evropskih univerziteta. Ve�iti putnik, entuzijasta po prirodi, Dositej je svojom pojavom ilustrovao vreme u kojem je �iveo i ciljeve kojima je nesebi�no te�io. Pripadnik gra�anke klase koja se tek ra�ala, rano ostav�i bez roditelja, svoj �ivotni put otpo�eo je odlaskom u manastir. Uo�iv�i sopstvenu suvi�nost u sholasti�koj sredini, Dositej napu�ta manastir. Tada po�inju njegova "stranstvovanja".

�eljan saznanja, borave�i po evropskim kulturnim metropolama osamdesetih godina 19. veka, svodi ste�eno bogato saznanje u okvirne granice stvarala�ke erudicije, kao plodotvorne baze za dalje ostvarenje ciljeva svog �ivotnog opredeljenja. U zrelom dobu, ose�aju�i neodoljivu potrebu da se vrati u otad�binu svojih predaka, Dositej odlazi u ustani�ku Srbiju. Ovde je pru�io maksimum vlastitih sposobnosti u konstituisanju i organizovanju mlade dr�ave. Li�nim primerom je uticao na ja�anje slobodarskih ideala. Ovde se 1811. godine zavr�io njegov �ivotni put.

Kada je do�av�i iz Moldavije, Dositej u Lajpcigu, 1783. godine �tampao "�ivot i priklju�enija" �etiri primerka je poslao Simeonu Zori�u u �klov. Ovo je odu�evilo Zori�a, koji mu je 30. novembra 1783. godine odgovorio pismom u kojem je naglasio da je primio "�etiri egzemplara knjige poslate �rez �itelje mora grada". Zahvaljuju�i na po�iljci, Zori� dalje ka�e: "Nahode�i u njoj takov �ist stilus jezika na�e mile nacije, tako jasno i polezno naravou�enije, ja sam je �itao s tolikim zadovoljstvijem, �to vam ne mogu zadosta izre�i koliko mi je drago �to ste mi je poslali". U pismu Zori� je u �klov pozvao Dositeja re�ima: "Onda bi ja imao radost pokazati vam koliko ja umem po�tovati ljude va�ega razuma". Zamolio ga je da mu �to pre odgovori.

Dositej mu je odgovorio 17. januara 1784. godine. U kitnjastom zahvaljivanju isti�e: "Da sam slobodan, na mesto ovoga mojega pisanija samoga bi sebe na po�tu dao i krila bi �elio, da koliko pre pred nogam slavnoga Mecena mojega za tako milostivo i carskodu�no pismo ne samo da blagodarim, nego, ako bi se ikako moglo, sav u blagodarnost da se preobrazim i pretvorim.

Prvu knjigu koju je posle toga �tampao - "Sovjete zdravago razuma" 1784. godine, Dositej je je posvetio svom "milostivje�elju i blagodatnjej�elju patronu". To je izrazio "Stihima", u kojima veli�a generala, a koje zavr�ava re�ima: "O Zori�u, diko i obrano moja!"

Kada je Dositej obilazio evropske metropole do�lo je do prekida prepiske. Po�to se iz Londona vrato u Lajpcig, zatekao je novo pismo generala Zori�a, koji ga poziva u �klov za nastavnika vojne �kole. To je u�inio u isto vreme kada je za nastavnika fizike i matematike pozvao Emanuila Jankovi�a (1758-1792), jednog od istaknutih propovednika racionalisti�kih ideja u Srba.

U po�etku Dositej nije prihvatio poziv, jer je bio vezan za Lajpcig, gde je mogao da �tampa svoje radove. Kada je Zori� obe�ao da �e nabaviti �tampariju, Dositej je prihvatio poziv da do�e u �klov.

Krajem 1787. godine Dositej se pojavio u �klovu. �ekao je punih �est meseci da Zori� obezbedi �tampariju.

U leto 1788. godine Dositej je napustio �klov. Tim povodom je zapisao: "Ovo je �esti mesec kako se �eka ovde tipografik; po svoj prilici ne�e odr�ati re�. Zato nameravam po�i u Liflandiju, gde �u se na dobram gospodina generala Zori�a mesec dana baviti".

Juna 1788. godine Dositej se na�ao u Liflandiji (Litvaniji) u Sesvegenu, na jednom od poseda Simeona Zori�a. Ovde je proveo mesec dana, �to se vidi iz pisma u kojem govori o svojem "pute�estviju" po gr�kim zemljama. Iz Rige u Letoniji je pismo datirao sa 3. avgustom 1788. i govori o svom boravku me�u Albancima u Epiru. Iz klasena u Kurlandiji, gde je opisao putovanje preko Venecije i Zadra u Dalmaciju, javio se 28. avgusta 1788. godine. Boravkom u Kenigsbergu odakle se javio 14. septembra 1788. godine, okon�ao je putovanje po balti�kim zemljama. Ovde je opisao svoj boravak u Be�u, kao i u rodnom Banatu. U Berlin je dospeo krajem septembra 1788. godine gde je opisao svoje pute�estvije po zapadnoj Evropi, do odlaska u Englesku.

Kada se vratio u Lajpcig januara 1789. godine zabele�io je: "U �klovu �ekao sam ravno �est meseci tipografa, i kako sam sasvim poznao da on ne misli svoju re� odr�ati, pohitao sam u Lajpsik do�i. Moj blagodetelj general Zori� mi je dao za ovo �est meseci koliko je obe�tao bio za celu godinu, to jest �etiri stotine rublji. Darovao mi je i jednu lisi�inu, �to vredi sto rublji. Tu sam rasprodao, za ne potezati breme sa sobom, ove moje knjige nemecke i francuske, latinske i talijanske, kromje onih ingleskih, koje sam na dar u Londonu polu�io. Nemecke uzeo je general za svoju bilioteku."

Boravak arhimandrita Gerasima Zeli�a

U �klovu je boravio i arhimandrit Gerasim Zeli� (1752-1838), rodom iz �egara u Dalmaciji. Rano se zamona�io u manastiru Krupi, da bi se 1782. uputio u svet, na Krf, gde je u�io da �ivopi�e ikone. Potom se uputio u Mirgorod u Novu Serbiju, gde je na�ao mnoge Srbe koji su se ovamo doselili pre tri decenije. U�enje �ivopisanja je nastavio u Kijevu, da bi do�ao u Carigrad, gde ga je 1785. godine jerusalimski patrijarh proizveo u arhimandrita. Po�to je neko vreme proveo ponovo u Krupi, krajem 1786. je krenuo u Rusiju, preko Poljske.

Rusku granicu pre�ao je na podru�ju Belorusije. Stigao je u grad Bjelini�, nedaleko od Mogilejva i �klova. U autobiografskom tekstu "�itije" Zeli� navodi da je nameravao da najpre dospe u �klov, kod generala Zori�a. Ruski grani�ari nisu pustili Zeli�a da pre�e granicu, jer je bio zabranjen ulazak u zemlju licima koja su nosila sve�teni�ku ode�du. Sa sobom je vodio ne�aka kojega je �eleo da ostavi u �klovu da u�i vojnu �kolu generala Zori�a. Lukavstvom je ipak pre�ao granicu. Svoj boravak u �klovu Zori� opisuje u "�itiju". "U �klovu potra�im nekoga Dimitrija Ponjavicu, Srbina iz Sarajeva koji staja�e u Zori�a i koga sam saznao u Zadru, jer je bio ujak Zorza i Matea �iri�a i na�em ga. Ovaj ovde Zori�u, ka�e da sam do�ao sa djetetom i predtavi me u jednoj strani dvora njemu, jer je onda imao mlogo gostiju od gospode ruske". Kada ga je ugledao u sveteni�koj ode�di, upozorio ga je da ako za to saznaju grani�ari i uhvate ga "da me mogu jo�t u Sibiriju poslati". Po�to je Zori�u poverio ro�aka i dobio 15 holandeza u zlatu, Zeli� se vratio u Poljsku.

To se doga�alo u vreme kada su se �irile vesti "da imperatorica rosijska Ekaterina Vtora ide kroz Sklov u Kijev i u Krimeju, da se kruni�e (ljeta 1787) i da �e joj imperator Josif Drugi i Stanislav kralj poljski u Kijevo u susret do�i", navodi u svome "�itiju".

Put je Zeli�a vodio u Kijev, potom u Petrograd. Do kraja �ivota, kao episkopski vikar, branio je pravoslavlje u Dalmaciji i Boki Kotorskoj. Srpska knji�evna zadruga objavila je: "�itije mene Gerasima Zeli�a, arhimandrita, biv�ega generala-vikarija vosto�nog blago�estija u Dalmaciji i po tom vikarija u Boki Kotorskoj, svega od lj. 1796. do konca lj. 1811".

Sava Tekelija na stri�evim posedima u Belorusiji

Ne�to posle Zeli�a, kod generala Zoria� u �klovu je boravio Sava Tekelija (1761-1842), najve�i dobrotvor u istoriji srpske kulture, prvi doktor pravnih nauka u Srba, pripadnik aristokratske aradske porodice, do�ivotni predsednik Matice Srpske.

Tekelija je tri puta putovao u Rusiju. Prvi put je i�ao 1787. godine kod strica Petra u Mirgorod, o �emu je ostavio zapis u "Opisaniju �ivota". Drugi put je i�ao 1811. godine, u vezi sa nasle�em Petra Tekelije. Putovao je preko Erdelja, Bukovine i Moldavije. Idu�e godine se vratio preko Ja�a, Bato�ana, Su�ave i Klu�a. Godine 1816. putovao je jo� jednom u Rusiju istim povodom.

Prilikom prvog putovanja u Rusiju, kada je u Ukrajini 1787. godine posetio strica Petra, boravio je u Petrogradu i pro�ao i kroz Belorusiju.

U "Opisaniju �ivota" navodi da je, po�to je proveo �etiri meseca u Petrogradu, krenuo za �klov sa namerom da se tamo na�e sa generalom Zori�em, "ne bi li sela strica moga vidio u Vitebskoj Guberniji". Krenuo je po ci�i - zimi. Opisao je ovo dramati�no putovanje: "Kada iz Peterburga izido, to putem sve koje, i dole, misle�i najpre, da je tako neravna zemlja, posle da je vetar naveo tako te je bregove na�inio, kad koji s puta mi svrnuo to su mu konji skoro do u�iju upali u sneg, ja mislim da je tu �anac pokraj puta, i u tim mneniju putova nekoliko dana dok mi se nije preglodala rokunica, to bi u jelovoj �umi, ja poslo stra�me�tera koji, kako se si�ao s puta upade do grudi u sneg, ja se nasmeja misle�i da je u �ancu upao i rekao mu da ide dalje." Tek uz pomo� stanovnika okolnih sela uspeli su da krenu dalje i do�u �klov.

Bio je lepo primljen kod Zori�a. Nasuprot dvorca, veli Tekelija, "dao je on na�initi kadetski �tift za 30 kadeta, koji je on svojim tro�kom snabdio i sodr�avao. Uprkos ljubaznosti Zori�a, Tekelija veli: "Sela moga strica vidio nisam, jeli koga sam pitao nije mi znao kazati, a zimi tra�iti te�ko bi, i tako pro�av�i Mohilov doido jednu po�tu pred �ernigov". Nastavio je putovanje Ukrajinom.

Pustolovi Zanovi�i u �klovu

U Zori�evom dvoru boravili su i mnogi pustolovi, me�u kojima posebno mesto pripada bra�i Zanovi�ima. Po�etkom 1781. godine u �klov su stigli sa Zori�evim bratom Davidom - Marko i Anibal Zanovi�, iz plemena Pa�trovi�a. Bili su to �uveni avanturisti o kojima su �itave knjige napisane. Poticali su iz bogate plemi�ke ku�e, dobili solidno obrazovanje, putovali po svetu i stekli mnoge poznanike. Vodili su rasipni�ki �ivot i stra�ili svu imoviu, pa su putuju�i po svetu �iveli od avantura i kocke. Starii brat Marko prevario je jednog holandskog bankara za 300.000 franaka, u ime mleta�kog poslanika, zbog �ega je do�lo do krize u diplomatskim odnosima izme�u Holandije i Mletaka.

U nastojanjima da se domognu novca, uz pomo� Davida, brata Zori�eva, dospeli su u �klov. Do�li su u trenutku kada i posed 100.000 rubalja prihoda, Zori� nije mogao da se oslobodi dugova, menica i zaloga. Zato su Zanovi�i predlo�ili Zori�u da im preda na upravu imanje, a oni su se obavezali da isplate sve njegove dugove i da mu godi�nje daju po 100.000 rubalja.

Pod izgovorom da proda neko svoje imanje, Anibal je oti�ao u inostranstvo, da bi se februara 1783. godine vratio sa la�nim nov�anicama u apoenima od po 100 rubalja. Ubrzo se saznalo da se u �klovu rasturaju la�ne rublje, pa je Anibal uhap�en. Ovo je kompromitovalo i Zori�a.

Simeon Pi��evi� u Mogiljevskoj guberniji

Ruski general srpskog porekla Simeon Pi��evi� (173-1797) do�ao je u Rusiju prilikom seobe Srba, na podru�je Slavjanoserbije, 1753. godine, kao austrijski grani�arski kapetan.

U slu�bi Ruskog dvora, ostvario je blistavu vojni�ku i diplomatsku karijeru. Ostao je poznat u knji�evnosti i istoriografiji po "Istoriji Srba" i "Memoarima".

Posle dve decenije predanog rada, 1795. godine Simeon Pi��evi� je okon�ao "Istoriju Srba". Puni naslov ovog dela glasi: "Knjiga o naciji srpskoj, o vladaocima, carevima, kraljevima, kne�evima i despotima, kao i o svim doga�ajima u narodu srpskom". Nil Popov, ruski istori�ar i poznavalac srpske istorije, o ovom delu je rekao da "predstavlja ne uvek potpuni svod svesti iza istorije srpske od po�etka srednjeg veka do 18. veka, uzetih iz raznih knjiga - sadr�avalo je i podatke o polo�aju Srba u Ugarskoj do reforama Marije Terezije, koje su uticale na �ivot srpskog naroda - kao i o nemirima do kojih je do�lo posle tih reforama, i seobama nezadovoljnika u Rusiju. Ti podaci imali su karakter porodi�nih predanja i li�nih opa�anja".

Motive koji su ga pokrenuli da napi�e "Istoriju Srba" Pi��evi� je obrazlo�io re�ima: "Uvek sam �eleo da svom narodu u�inim neko dobro i da mu budem od neke koristi. Uvek sam o tome mislio i koliko mije bilo mogu�e to i u delo privodio." Ovo vredno delo ostalo je samo u rukopisu. Nalazi se u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu.

"Memoare", odnosno "Izve�taj o do�ivljajima Simeona Stepanova Pi��evi�a, general-majora i kavaljera Ordena sv. �or�a", pisao je pune �etiri decenije, od 1744. do 1784. godine.

Povodom "Memoara", obra�aju�i se "blagonaklonom �itaocu", Pi��evi� isti�e: "U ovoj knjizi govori�u o samom sebi, i to ne krasnore�ivo, nego kratko i prosto, onako kako su se sre�ni i nesre�ni do�ivljaji u mom �ivotu re�ali, jedan za drugim." U obra�anju �itaocu, dalje ka�e: "Ova moja knjiga ima�e tri dela. Prvi �e govoriti o do�ivljajima moje rane mladosti, o mome �kolovanju, i mojoj slu�bi u austrijskoj vojsci - od po�etka pa do mog dolaska u Rusiju. Drugi �e govoriti o mom �ivotu u Rusiji, i o svemu �to mi se tamo de�avalo do polaska u rat sa Poljskom 1767. godine. Tre�i �e govoriti o konfederaciji u Poljskoj i o ratu sa Poljskom, posle kog je do�ao stra�ni i dugogodi�nji rusko-turski rat. Zavr�i�u sa poslednjim godinama moga �ivota u penziji, za koje sam vreme prebrao i pregledao sve svoje ranije bele�ke, iz kojih je postalo ovo delo."

Simeon Pi��evi� je "Memoare" namenio prevashodno svojim sunarodnicima koji su �iveli u Rusiji, a manje ruskoj �itala�koj publici.

Ocenjuju�i vrednost "Memoara" Simeona Pi��evi�a, kojima se slu�io prilikom pisanja "Seoba", Milo� Crnjanski je naglasio: "Me�u onim Srbima, avanturistima i oficirima, koji su za doba carice Jelisavete i Katarine postali �enerali i vojskovo�e u Rusiji, ima jedan od nas jo� nepoznat. to je Simeon Pi��evi�, autor Zapisa (Memoara), koji ne sme da ostane zaboravljen i da nam li�nost i �ivot ovog �enerala i stvaraoca ostanu neznani."

U tre�em delu "Memoara" Pi��evi� pominje Belorusiju. Govori najpre o Grodnom, kroz koji je 1767. prolazio u toku rata sa Poljskom. Za Grodno ka�e da se nalazi "na maloj uzvisini, pored same reke. Grad je velik i naroda je u njemu mnogo". Opisuju�i putovanje prema jugu Belorusije ka�e: "Posle Grodna put je bio vi�e �umovit, mo�varan i vrlo r�av. Te�ke i glomazne karuce nisu mogle i�i sporednim seoskim putevima, i zato sam bio primoran da se dr�im druma. Uz put sam nailazio na varo�ice, ali sam uvek prolazio kroz njih i zadr�avao se na no�i�tu redovno u selima."

Za slavu Rusije i Carskog dvora, Pi��evi� se borio godinama. Slavu je stekao u rusko-turskom ratu (1768-1774). O tome u "Memoarima" ka�e: "Komandovao sam husarskim pukom, a �esto sam pod svojom komandom imao i deo konji�kih i pe�adijskih pukova. I muke sam podneo velike." Me�utim, njegovi vojni�ki kvaliteti nisu ostali nezapa�eni, pa zato ka�e: "Moju slu�bu su priznavali komandanti i odavali mi veliku �ast i hvalu".

O njegovim ratnim uspesima saznao je i ruski Carski dvor. To je bio razlog, isti�e Pi��evi�, "da sam se udostojio da primim svojeru�no pismo carice Katarine Druge za moj rad. U znak carske blagonaklonosti, udostojen sam vojnim Ordenom velikomu�enika i pobednosca Georgija."

Godine 1777. stigla su nova priznanja iz Carskog dvora. Carica Katarina II dodelila mu je �in general-majora. Sem toga, veli Pi��evi�, "udostojio sam se da dobijem sela kao nagradu za svoj rad, a li�nim potpisom njenog imperatorskog veli�anstva". Tom prilikom dobio je posed od hiljadu du�a u Mogiljevskoj guberniji. To se dogodilo pribli�no u vreme kada je i general Simeon Zori� od carice dobio posede u istoj guberniji.

Posle toga, Pi��evi� je "ve� kao star �ovek, posle mnogih te�ko�a oti�ao, sve pod najvi�om milosti njenog veli�anstva, u penziju". U ti�ini svog imanja, okon�ao je pisanje "Memoara". Umro je 1797. godine.

Teodor Jankovi� Mirijevski - reformator ruskog �kolstva

Teodor Jankovi� Mirijevski (1741-1814), prvi reformator srpskog i rumunskog �kolstva u Habzbur�kom carstvu, izveo je sli�an poduhvat i u Rusiji, kada je na poziv carice Katarine II 1782. godine do�ao u Petrograd. Neposredno po�to je do�ao u
Rusiju, Mirijevski je od carice dobio nasledno plemstvo i spahiluk Nork u Mogiljevskoj guberniji, u Belorusiji.

Teodor Jankovi� Mirijevski, pedagog i filozof racionalista svestranog obrazovanja i visoke kulture, poticao je iz imu�ne srpske porodice, koja se po�etkom 18. veka doselila u Sremsku Kamenicu iz okoline Beograda, iz Mirijeva. �kolovao se u Karlovcima, a filozofiju je zavr�io u Be�u. Po zavr�etku �kolovanja do�ao je u Temi�var, gde je postao sekretar episkopa Vikentija Jovanovi�a Vidaka. Re�enjem Ilirske dvorske deputacije, 1773. godine potavljen je za prvog direktora srpskih i rumunskih osnovnih �kola Temi�varskog Banata. U tom svojstvu postao je �lanom Komisije, koju su po odluci Be�kog dvora, pored njega, sa�injavali karlova�ki mitropolit Vikentije Joanovi� Vidak i carski komesar Metenzen. Po nalogu Be�kog dvora, na temelju �kolskog ustava, Komisija je izradila plan za reorganizaciju �kolstva u Temi�varskom Banatu.

Reformom je Mirijevski obezbedio da rad osnovnih �kola u Temi�varskom Banatu bude zasnovan na tekovinama tada�nje savremene nau�no-pedago�ke teorije.

Posle uspe�no sprovedene �kolske reforme u Temi�varskom Banatu, Ilirska dvorska deputacija je u dogovoru sa Ugarskom dvorskom kancelarijom donela Zakon o �kolama, na osnovu kojeg su pravoslavne �kole reformisane i u drugim krajevima gde su �iveli Srbi - u Ugarskoj i Hrvatskoj i Slavoniji. Mirijevski je obezbedio i izradu ud�benika i priru�nika neophodnih za reformu �kolstva. Za kratko vreme, od 1776. do 1781. godine, broj srpskih i rumunskih �kola, kao i u�enika se upetostru�io.

Do�av�i u Petrograd polovinom 1782. godine na poziv ruske carice Katarine II Mirijevski se uklju�io u osmi�ljavanje i realizaciju reforme osnovnih �kola u Ruskom carstvu. Postavljen je za �lana Komisije za ure�enje osnovnih �kola sa zadatkom da se prvenstveno stara o unapre�ivanju nastave.

Na inicijativu Mirijevskog donet je nastavni plan za osnovne �kole i otpo�elo se sa organizovanjem "normi", pedago�kih te�ajeva za u�itelje osnovnih �kola, �to je presudno uticalo da se za osnovne �kole izrade najosnovnija nastavna sredstva i ud�benici. Dekretom carice Katarine II postavljen je 1783. godine za direktora osnovnih �kola u Petrogradskoj guberniji. Njegovom zaslugom ovde je osnovan Zavod za spremanje u�itelja, �iji je postao upravnik. Nekoliko godina kasnije Zavod je prerastao u U�iteljsku seminariju, 1786. godine. Iz nje je 1804. godine izrastao u Pedago�ki institut. Zaslugom Mirijevskog U�iteljska seminarija postala je uzorno ure�ena �kola opremljena nastavnim u�ilima, aparatima i modelima za matematiku i fiziku, atlasima i kartama za geografiju, sa zoolo�kom i mineralo�kom zbirkom, dobro snabdevenom bibliotekom itd.

Teodor Jankovi� Mirijevski je doprineo i radu na pripremi i zavr�noj redakciji Ustava narodnih �kola 1786. godine, kojim su predvi�ene dve vrste narodnih �kola i to glavne - u svim gradovima gubernije po jedna sa �etiri razreda i kursom nastave od pet godina, i male - u manjim gradovima, koje su bile dvorazredne, o kojima su se starale gradske uprave. I glavne i male �kole bile su op�teobrazovnog karaktera sa istim nastavnim predmetima za prve dve godine (�itanje, pisanje, ra�un, sve�tena istorija, kratki katihizis, ruska gramatika, crtanje i kurs pod nazivom Du�nosti �oveka i gra�anina). U tre�em i �etvrtom razredu predavali su se ruska i op�ta istorija, prirodopis, matematika i geometrija, fizika, mehanika, geografija, gra�anska arhitektura, crtanje, latinski jezik i jedna od �ivih jezika (francuski ili nema�ki).

U nastojanjima da osavremeni �kolstvo, Mirijevski je insistirao na ve�em kori��enju nastavnih sredstava, odstranjivanju mehani�kog u�enja, vo�enju brige o individualnosti u�enika itd.

Najve�u pa�nju Mirijevski je posve�ivao stru�nom osposobljavanju budu�ih u�itelja, pre svega preko u�iteljskih te�ajeva i u�iteljske seminarije, putem sticanja teorijskih i prakti�nih pedago�kih didakti�ko-metodi�kih znanja. Mirijevski je bio autor didakti�ko-metodi�kog spisa "Uputstvo za u�itelje I i II razreda narodnih �kola".

Publikovao je ve�i broj ud�benika, kao �to su bili: "O du�nostima �oveka i gra�anina", "Ruski bukvar za obu�avanje mladih u �itanju", "Kratka ruska gramatika", "Kratki zemljopis ruske dr�ave", "Kratko uputstvo za matemati�ku geografiju", "Op�ta istorija za narodne �kole", "Kratko uputstvo za geometriju", "Uputstvo za mehaniku" i dr.

Srbi u Prvom svetskom ratu i Oktobarskoj revoluciji

Veliku prekretnicu u istoriji �ove�anstva predstavljao je Prvi svetski rat (1914-1918). Protiv svoje volje, na Isto�nom frontu prema Rusiji, u sastavu vojske Austrougarske, na�lo se vi�e od 100.000 Srba.

Ratne strahote koje su na Isto�nom frontu pre�ivljavali nasilno mobilisani Srbi u austrougarsku vojsku, ovekove�io je u "Dnevniku o �arnojevi�u", na� veliki knji�evnik Milo� Crnjanski, koji je i sam u�estvovao u njima: "Bataljon se vukao celu no� kroz neka mokra polja i strnjike... Prolazilo se kroz neke bele, prazne ku�e, izga�ene ba�te. Po nekim bre�uljcima le�ali smo u gomilama; znali smo da se skupljamo sa svih strana. Padale su prve magle zornja�e; u praskozorje hladno dovukli smo se pod neki bre�uljak i po�eli se ukopavati... Polako je zemlja po�ela, da biva sve rumenija. Tada sinu, sevnu kao divlje lajanje iza nas. Pucali su nekoliko hvati nad glavama na�im. Neko opsova i pade u jarak. Onda tresnu zemlja visoko gore, a neki konji po�e�e da tr�e sa brega. Gore su oblaci i dalje igrali �mure i samo se �ulo: kao da te�ki, natovareni vozovi puze po zraku... Sav zrak oko mene drhta� kao da je bio pun tanadi. Pado u neku ra�. Zemlja se kovitlala i prskala preda mnom u vis. Ja tr�im kao lud. Sjurismo se u neke bare... Moji ljudi, koji su jo� pre dva-tri dana pevali, le�ali su pred tim rovovima sa razlupanim �elima. Ljudi va�ljivi, neumiveni, slaba�ni, �uti, smradni; neki jo� �ivi sa blesavim pogledom, izdi�u�i."

Veliki broj Srba koji su se na�li na Isto�nom frontu predavao se Rusima, zahtevaju�i da se uklju�e u redove dobrovoljaca koji su se pripremali da odu u Srbiju i bore se u sastavu srpske vojske za nacionalno oslobo�enje.

Najve�i deo dobrovoljaca okupljao se u Ukrajini, u Odesi. U Belorusiji se nalazilo nekoliko punktova - u Minsku, Gomelju, Bobrujsku i drugim mestima. U uslovima rastu�eg revolucionarnog raspolo�enja, me�u srpskim dobrovoljcima po�ele su da e �ire revolucionarne ideje. One su dobile jo� vi�e pristalica posle Februarske revolucije 1917. godine. Tada je me�u vojnicima i podoficirima, kao i mla�im oficirima, potekla inicijativa za stvaranje vojni�kih sovjeta. Ovu inicijativu podr�avali su i podsticali okolni sovjeti po beloruskim naseljima. Ova akcija dobila je nov podsticaj kada je u leto 1917. godine formiran Jugoslovenski revolucionarni savez. Po izbijanju Oktobarske socijalisti�ke revolucije u redovima Crvene armije borili su se i srpski dobrovoljci. Oni su se borili najpre u sastavu srpskih sovjetskih jedinica, koje su u kasnijoj fazi dobile naziv jugoslovenske.

Srpski borci u sastavu Crvene armije herojski su se borili. O njihovom herojstvu re�i pohvale izrazio je pred Krimskom armijom legendarni mar�al Semjon Mihajlovi� Bu�oni: "Evo, vidite ove ljude - Srbe! To su pravi revolucionari. Jer mi, Rusi, borimo se u svojoj zemlji; ovde bijemo svoju bur�oaziju i oficirstvo. A ti ljudi idu zajedno s nama. Oni nemaju u Rusiji ni rodbine, ni svoje domove, ni sela, a kako se hrabro bore! To su pravi internacionalni borci!"

Danilo Srdi� - nosilac najvi�ih vojnih priznanja u SSSR-u

Najvi�a ratna priznanja i najvi�i vojni polo�aj u SSSR-u kao general-pukovnik Crvene armije, stekao je Srbin iz Like Danilo Srdi�. ON je na po�etku i na kraju vojni�ke karijere bio vezan za Belorusiju. Njegov borbeni put ujedno odra�ava u�e��e Srba u Prvom svetskom ratu na teritoriji Ruskog carstva i u Oktobarskoj revoluciji.

Danilo Srdi� je ro�en u srpskoj porodici 1896, u Vrhovinama. Rano je sa roditeljima pre�ao u Beograd, gde je zavr�io osnovnu �kolu i dva razreda gimnazije. �kolovanje nije mogao da nastavi zbog siroma�nog stanja roditelja, pa se zaposlio najpre kao fizi�ki radnik, a potom kao kancelarijski slu�benik. U svojoj biografiji napisanoj u Sovjetskom Savezu naveo je da je kao �esnaestogodi�nji mladi�, odu�evljen ratnim podvizima Srbije u Prvom balkanskom ratu, 1912. godine krenuo za Rusiju, �ele�i da stupi u Vojnu �kolu. To mu je marta 1914. godine i uspelo kada je stupio u Vojnu �kolu u beloruskom gradu Grodnu.

Iz Vojne �kole je iza�ao sa �inom vi�eg podoficira, kada je po�eo vojnu karijeru u garnizonu u Grodnom, u sastavu konji�kog puka. odatle je po izbijanju Prvog svetskog rata oti�ao u Odesu i uklju�io se u sastav Prve srpske dobrovolja�ke divizije. U njenom sastavu se borio u Dobrud�i protiv vojske Centralnih sila. Za ratne zasluge dobio je Orden viteza Georgijevskog reda.

U vreme Februarske revolucije 1917. godine uklju�io se u revolucionarni pokret. Zbog u�e��a u demonstracijama u Petrogradu, u leto 1917. godine bio je zatvoren. Oslobo�en je po izbijanju Oktobarske revolucije, 25. oktobra 1917. godine, kada je u�estvovao u osvajanju Zimskog dvorca u Petrogradu. Postao je komandir u Petrogradskom odredu. Zatim je oti�ao u Ukrajinu i uklju�io se u redove srpskih dobrovoljaca. Hrabar i neustra�iv, sa smislom za komandovanje, ubrzo je postao komandant Prvog srpskog revolucionarnog odreda u Jekaterinoslavsku, krajem novembra 1917. godine, a kada je formiran Prvi srpski sovjetski revolucionarni bataljon, postaje njegov komandant. Potom se bataljon uklju�io u Caricinski front. Komandant Caricinskog fronta bio je Kliment Jefimovi� Voro�ilov. U danima odbrane Caricina od belogardejskih napada "borci pod komandom Danila Srdi�a u�ili su kako da ratuju protiv neprijatelja". Srpski dobrovoljci sa Srdi�em na �elu borili su se na najslo�enijim odsecima caricinske odbrane: "Stupili su u �estoku borbu protiv nadmo�nijih protivni�kih snaga podr�avanih artiljerijom i konjicom. Srbi su pre�li u napad u rejonu stanice Log. Borili su se juna�ki, do poslednje kapi krvi, do poslednjeg daha. Taj podvig u�ao je u slavne stranice istorije odbrane Caricina". Zajedno sa sovjetskim crvenoarmejcima, o�istio je put ka istoku.

Krajem avgusta 1918. godine, kada je formiran Prvi jugoslovenski revolucionarni puk, Srdi� je postao njegov komandant. Novembra 1918. godine, kada je rasformiran Jugoslovenski puk, postao je komandant Tre�eg krimskog konji�kog puka. Na tom mestu nasledio je legendarnog Semjona Konstantinovi�a Timo�enka. Divizijom je komandovao Semjon Mihajlovi� Bu�oni.

U sastavu Prve konji�ke armije kojom je komandovao Mihail Vasiljevi� Frunze, u�estvovao je u razbijanju belogardejske vojske generala Krasnova i Donjikina, �kura i Mamontova. U osloba�anju Voronje�a i Donbasa, Rostova i Severnog Kavkaza, borio se protiv stranih intervencionista i generala Vrangela. �istio je Don i Ukrajinu od kontrarevolucionarnih snaga. Puk Danila Srdi�a posao je uzor heroizma u bitkama na Ju�nom frontu. Njegovi vojnici su ga zbog smelosti, hrabrosti i odva�nosti prozvali "neustra�ivi".

Herojstvo Danila Srdi�a do punog izra�aja je do�lo u vreme napada na Aksaj. Tada "ni neprijateljsko opkoljavanje, ni druge slo�ene vojne situacije nisu obeshrabrile Srdi�a. Uvek je nalazio izlaz, delovao je smelo, odva�no i uvek pobe�ivao". Za uspe�na dejstva u bici za �ongarsko poluostrvo, za Krim, Danilo Srdi�, komandant crvene konji�ke divizije, bio je odlikovan Ordenom crvene zastave.

Obra�aju�i se tokom 9. kongresa Ruske komunisti�ke partije (bolj�evika) dvojici srpskih revolucionara Danilu Srdi�u i Aleksi Dundi�u, Vladimir Ili� Lenjin im je rekao: "Svojim u�e��em u borbi Crvene armije vi ostvarujete internacionalizam na delu".

U periodu posle Gra�anskog rata Danilo Srdi� je ostao u redovima Crvenearmije. Godine 1930. po drugi put dobio je Orden crvene zastave kao komandant 12. konji�ke divizije. Potom je studirao na Vojnoj akademiji "Frunze". Slu�bovao je posle studija u Vitebsku, Krasnodaru, Novgorodu, da bi 1936. godine do�ao u Minsk. Ovde je kao general-pukovnik postao komandant Tre�eg konji�kog korpusa i na�elnik garnizona u glavnom gradu Belorusije. Bio je jedan od �esnaest komandanata korpusa u SSSR-u. Iste godine postao je �lan Centralnog komiteta KP Belorusije. "Talentovani visoki vojni rukovodilac davao je svoj veliki doprinos izgradnji i ja�anju oru�anih snaga Sovjetskog Saveza. I ovde je Srdi� u�ivao kod pot�injenih ogroman autoritet. Njega su iskreno voleli, po�tovali, ponosili se s njim - aktivni u�esnici gra�anskog rata, pripadnici Konji�ke armije", rekao je o velikanu Oktobarske revolucije Danilu Srdi�u mar�al Semjon Mihajlovi� Bu�oni.

U vremenu priprema Nema�ke za osvaja�ke pohode, general-pukovnik Srdi� se na�ao na isturenom polo�aju Sovjetskog Saveza na mestu mogu�e agresije u Belorusiji. U tom smislu, pod rukovodstvom mar�ala Mihaila Nikolajevi�a Tuha�evskog, na�elnika General�taba SSSR-a, pripremio je vojnu ve�bu o mogu�em napadu hitlerovskih snaga na Sovjetski Savez na podru�ju Belorusije. Tada su Tuha�evski i Srdi� izneli procenu da �e neprijatelj na ovom sektoru izvesti iznenadni napad u ja�ini 200 divizija. Predlog nije prihva�en, jer se smatralo da na ovom sektoru mo�e da se u proboju na�e 130 divizija, a da je iznenadni napad isklju�en. Doga�aji posle pet godina dali su za pravo Tuha�evskom i Srdi�u. Tada njih dvojica ve� nisu bili me�u �ivima. Postali su �rtve Staljinovih �istki u vojnom rukovodstvu Crvene amrije.

Dve i po decenije posle, govore�i o liku Danila Srdi�a, njegov saborac mar�al Bu�oni je rekao: "Tragi�na smrt crvenog komandanta Danila Srdi�a u godinama kulta li�nosti Staljina, bolno je odjeknula u srcima svih koji su ga poznavali. Postav�i �rtva podle klevete, samovolje i bezakonja, na� drug ostao je u se�anju boraca Prve konji�ke armije, ostalih ratnika Sovjetske armije, kao kristalno �ist �ovek, kao pravi komunist".

Srbi iz Ba�ke i Baranje u beloruskim partizanskim jedinicama

Kada su posle aprilskog rta 1941. godine ma�arske hortijevske snage okupirale Ba�ku i Baranju, otpo�eo je organizovani otpor srpskog stanovni�tva. Ve�ina srpskog naroda predstavljala je potencijalnu opasnost za okupatorsku vlast. Zbog toga je najistaknutije me�u njima trebalo neutralisati, odnosno izolovati od sredine i tako ih onemogu�iti da se uklju�e u Narodnooslobodila�ki pokret, koji je plamteo �itavom Jugoslavijom. Zato je uvedena prinudna mobilizacija u radne �ete. U su�tini, odluka o odvo�enju Ba�vana i Baranjaca na prinudni rad bila je sastavni deo op�te politike ma�arske fa�isti�ke vlasti da neutrali�u njihovo borbeno raspolo�enje i razbiju Narodnooslobodila�ki pokret.

Najve�i broj prisilno mobilisanih Ba�vana i Baranjaca radio je na teritoriji Ma�arske, i to je okarakterisano kao vid gra�anske obaveze. Radilo se naj�e��e na onome �to je doprinosilo odr�avanju ratnog potencijala Ma�arske i ispunjavanju obaveza koje je ona imala prema Nema�koj kao njen ratni saveznik. Sem toga, ova radna snaga nije bila pla�ena, a moral se upotrebiti svuda, pa i na frontu. Takva radna snaga bili su i logora�i. Naime, neposredno po okupaciji Ba�ke, ma�arske vlasti otpo�ele su sa logorisanjem Srba i Jevreja. Hap�eni su i internirani u sabirne logore svi oni koji su mogli biti opasni po okupatora. Oko ovoga se anga�ovala vojna, ali i civilna vlast.

Logor u �aro�pataku u Ma�arskoj, formiran 1942. godine, razlikovao se od vih drugih logora. Ovde su logorisani oni gra�ani, prete�no srpske nacionalnosti, koje je okupator hapsio, ali nije im se moglo suditi, jer nisu mogli da se prikupe dokazi o njihovoj krivici. Zato su, posle izvesnog vremena pu�tani ku�ama, ali su i dalje ostali pod stalnim nadzorom. Postojala je i kategorija onih koji nisu bili hap�eni, ali su se nalazili na spiskovima nepouzdanih.

U okolnostima koje su nastale 1942. godine kada je Ma�arska u prole�e morala da se vojno anga�uje na Isto�nom frontu protiv SSSR-a, trebalo je pokupiti sve sumnjive i uputiti ih na front. Logor u �aro�pataku bilo je mesto odakle su logorisani Srbi iz Ba�ke i Baranje upu�ivani na Isto�ni front. Treba napomenuti da se me�u njima nalazio manji broj antifa�ista iz redova Ma�ara, Bunjevaca, Slovaka i Rusina.

U vezi sa odlukom da se Druga armija po�alje na ratno podru�je, Hortijeva vlada izdala je nare�enje da se sa tom armadom po�alju sve ka�njeni�ke jedinice, odnosno svi oni koji ispoljavaju bilo kakvu opasnu delatnost po javni poredak, ili na bilo koji na�in ometaju ratne napore u privredi. Tako bi se onemogu�ila njihova �tetna delatnost, "a oni primorali da �rtvuju svoje �ivote za domovinu kao i ostali gra�ani".

Na osnovu ove odluke, logora�i su iz �aro�pataka januara 1943. godine preba�eni na okupiranu teritoriju u Belorusiju, a delimi�no i u Ukrajinu. Odande su preba�eni u pozadinu ma�arske Druge armije. Me�utim, ofanziva Crvene armije onemogu�ila je ma�arske vojne vlasti da logora�e prebace na front. Dezorganizovana ma�arska Druga armija nije bila u stanju da prihvati logora�e, pa su oni predati Nemcima, koji su ih bacili na najte�e radove. Tek po�etkom maja 1943. godine, ostaci ma�arske Druge armije uspeli su da se konsoliduju i preuzmu logora�e.

Drugom polovinom 1942. godine ma�arska Druga armija je dr�ala front u du�ini od 200 km ju�no od Voronje�a do naselja Sagunja, ju�no od velike okuke Dona, tzv. Okuke smrti, kako su je nazvali Ma�ari. Na ovom mestu do�lo je do proboja Crvene armije. ovde je neposredno iza linije fronta bilo upu�eno 120 zanatlija iz Ju�ne Ba�ke, zajedno sa devet stotina politi�kih osu�enika, pokupljenih iz svih ma�arskih zatvora, svrstanih u pet specijalnih ka�njeni�kih �eta.

Prve su stigle zanatlije. Okupili su se na zbornom mestu u Somboru. Posle nekoliko dana su upu�eni u okolinu Budimpe�te. Potom su krenuli u pravcu Belorusije, da bi se zadr�ali dve nedelje kod Gomelja. Nastavili su put prema Kursku i Voronje�koj oblasti, stigav�i u Ostrogo�sk na Donu. Bilo je to avgusta 1942. godine. Ovde su i�li na najopasnija mesta, kao �to je bilo kopanje rovova i postavljanje prepreka. Jo� im je te�e padala surova zima. Kada je januara 1943. crvena armija izvr�ila proboj, u vrtlogu povla�enja gotovo svi su izginuli. Samo je nekolicina uspelo da se predaju crvenoarmejcima.

Nov talas mobilisanih na Isto�ni front usledio je novembra i decembra 1942. godine, kada dolaze politi�ki zatvorenici koje su ma�arski sudovi u Ba�koj osudili na robiju.

Septembra 1942. godine od 900 politi�kih zatvorenika formirane su ka�njeni�ke �ete u Budimpe�ti, Vacu, Ki�kere�u i Segedinu. Krenuli su sa dva transporta, u oktobru i novembru 1942. godine. Idu�i Ukrajinom dospeli su do Sonceva i Belgoroda, a odatle, pe�ice, pra�eni stra�om, na istok. Na polo�ajima u blizini fronta bili su sme�teni u zemunice, a neki u �tale obli�njeg kolhoza. Kopali su pod najte�im uslovima, po vejavici i ledu.

Uprkos svoj predostro�nosti, desetak politi�kih zatvorenika je uspelo da pobegne na sovjetsku stranu, dok su ostali bili podvrgnuti �estokim represalijama.

Ka�njeni�ke �ete stizale su na odredi�ta u Donu sve do kraja 1943. godine. Ubrzo, 12. januara 1944. godine Crvena armija je probila front na Donu, �to je dovelo do rasula ma�arske Druge armije. Mnogi politi�ki zatvorenici su na�li smrt prilikom povla�enja Hortijeve vojske. Oni koji su pre�iveli sa�ekali su povoljan trenutak i predali se Crvenoj armiji. To se dogodilo kod sela Radoho��a u blizini grada Korostenja. Ovde su se uklju�ili u Zdru�eni odred generala Malikova u sastavu �itomirske partizanske jedinice "Nikolaj ��ore". Jedinica je imala zadatak da prikuplja nove borce, da ih proverava i �alje u �ete i odrede. U�estvovali su u vi�e diverzantskih akcija. Dejstvovali su i na podru�ju Lavova.

Sve kategorije prinudno mobilisanih radnika nosili su zajedni�ki naziv "munka�i", odnosno na ma�arskom - radnici.

Marta 1943. godine po ba�kim selima deljeni su pozivi kojima su Srbe vojne vlasti pozivale na prinudni rad. U ovoj akciji podeljeno je preko 600 poziva. Za rad su odabrani najsposobniji mu�karci izme�u 20 i 32 godine starosti. Imali su da se jave vojnim komandama u Na�kere�u, Solnoku i Cegledu. Na odredi�tima "munka�i" su dobijali uniforme, kao i njihove stare�ine. Formiranje bataljona i �eta okon�ano je do 20. aprila 1943. godine, kada je nare�en pokret. Preko Ukrajine, kompozicija je stigla do Ovru�a, a posle toga pre�la je u Belorusiju, u Polesje. Kod Mozira, kompoozicija je pre�la reku Pripjat. Ne�to dalje, kod Kalinkovi�a, krenulo se na severoistok do Vasiljevi�a. Odatle je krenula sporednim kolosekom na jug, prema gradi�u Hojniku, najve�em naselju izme�u reka Pripjata i Dnjepra.

Ve�ina logora�a iskrcana je na stanici Avramovka, dok je manji broj produ�io u Hojnike. Bilo je to jula 1943. godine.

�itavo vreme boravka "munka�i" su bili maltretirani u kraju u kojem su dejstvovali beloruski partizani. Zato su stani�ne i ostale zgrade, peroni i dvori�ta, bili obezbe�eni kao odbrambeni �vorovi, sa pu�karnicama, visokim osmatra�nicama i mitraljeskim gnezdima. Posle kratkog vremena "munka�i" su do�li u dodir sa mesnim stanovni�tvom, interesuju�i se za partizane. No�u 30. jula 1943. godine, posle nekoliko pojedina�nih, organizovano je kolektivno prebegavanje "munka�a" me�u beloruske partizane. Odmah su polo�ili zakletvu, koja je glasila: "Zaklinjem se da �u se, zbog spaljenih gradova i sela, krvi i smrti na�ih �ena i dece, o�eva i majki, nasilja i mu�enja nad mojim narodom �estoko svetiti neprijatelju, i stalno, ne zaustavljaju�i se ni pred �ime, uvek i svuda, smelo, odlu�no i bez milosti uni�tavati nema�ke okupatore".

Prebegli Srbi uklju�eni su u sastav partizanskog odreda "Suvorov" kao Srpska �eta. Ubrzo su, me�utim, srpski partizani bili raspore�eni u okolne partizanske beloruske jedinice. Kao srpska jedinica ostao je samo vod te�kih mitraljeza. U odredu "Suvorov" borilo se preko stotinu srpskih partizana.

U odnosu na �itav SSSR, Belorusija je bila primer partizanske borbe protiv okupatora, pa nije bilo te�ko dospeti do partizana.

Ne postoji precizna dokumentacija o tome u kojim je sve borbenim jedinicama u Belorusiji i Ukrajini bilo srpskih partizana, koji su ovamo dovo�eni kao "munka�i". Najpotpunije podatke daje istori�ar i novinar Stevan Vrgovi� u knjizi "Rame uz rame" (U�e��e Jugoslovena u partizanskom pokretu u SSSR). Srpski partizani iz Ba�ke i Baranje su se borili u slede�im vojnim formacijama: brigadama "Za ro�inu", "Bo�enko", "Frunze" i Mozirskoj "Aleksandar Nevski", �itomirskoj partizanskoj diviziji "Nikolaj ��ors"; odredima "Staljin", "Molotov", "Mstitelj", "�er�inski", "Bu�oni", "Suvorov", "�apajev" i Tarnopoljskom "Staljin".

Partizani iz Ba�ke i Baranje su u sastavu Mozirske brigade decembra 1943. godine izveli napad na prugu Ovru�-Mozir. Bila je to zama�na akcija, jer je bila napadnuta pruga u du�ini od 30 km. Posle nekoliko diverzantskih akcija pripadnika Mozirske brigade "Aleksandar Nevski", po�etkom 1944. godine, Crvena armija je oslobodila �itav region Mozirja. Do aprila 1944. godine nastaljene su borbe zajedno sa Crvenom armijom, ali samo do zapadnih granica Mozirskog rejona.

U brigadi "Bo�enko" borili su se Srbi iz Ba�ke i Baranje. Ovu jedinicu karakterisalo je stalno menjanje formacije, �to je zavisilo od odre�ene borbene situacije. Na taj na�in ova brigada je bila operativna jedinica, veoma pokretljiva. U odre�enim prilikama delovala je i u okviru operativnih planova regularnih formacija. U sastav ove brigade jula 1943. godine uklju�ilo se pedesetak Ba�vana i Baranjaca. Delovala je na podru�ju od �itomira, na jugu, preko Pinska do Bresta, na severu. Januara 1944. dospela je do Volinske oblasti, da bi februara 1944. godine, posle susreta sa Crvenom armijom, bila podeljena na dva samostalna partizanska odreda "Podpudrenko" i "Poljski".

Brigada "Za ro�inu" dejstvovala je na podru�ju jugoisto�ne Belorusije izme�u Lojeva, Hojnika, Re�ice i Kalinkovi�a. Njeni odva�ni mineri �esto su prelazili Dnjepar i minirali �elezni�ku prugu �ernigov-Gomelj.

Mnogi Srbi iz Ba�ke i Baranje mobilisani su i kao vojnici; uklju�eni su u sastav Hortijeve armije, koja se borila na Isto�nom frontu. Najpre su jula 19412. godine regrutovani svi mladi�i ro�eni izme�u 1920. i 1922. godine. Septembra 1941. pozvani su na vojnu slu�bu. Maja 1942. godine pozvani su svi rezervni kao i neki aktivni oficiri biv�e jugoslovenske vojske, a od aprila 1942. godine i ostali vojni obveznici. Regrutacija i mobilizacija izvr�ena je od februara do oktobra 1943. kao i 1944. godine. Po�to su prikupljani u gradovima Ma�arske, odatle su upu�ivani u Belorusiju u posadne jedinice, da �uvaju �elezni�ke pruge Brest-Bereza i Brest-Kobrin-Antipolj-Pinsk.

Neposredno po dolasku u Belorusiju, nasilno mobilisani Srbi u sastavu Hortijeve armije tra�ili su mogu�nost da se priklju�e partizanima. Prva prebegavanja zabele�ena su novembra 1943. godine u okolini naselja Pjoski. Posle dvadesetak kilometara pe�a�enja dospeli su u logor partizanskog odreda koji je nosio naziv "Kalinjin". U prvoj polovini 1944. godine u�estvovali su u diverzijama na podru�ju Bresta, u zapadnoj Belorusiji.

Krajem 1943. godine, Beloruskim partizanima su prebegli nasilno mobilisani Srbi koji su bili raspore�eni du� pruge od Bresta do Pinska. Ovde su dejstvovali u okviru odreda "Kirov", koji se uklju�io u redove Crvene armije. U�estvovali su u osloba�anju gradova: Janov, Brest, Pinsk, Horodec, Antipolj i Kobrin.

Tokom 1944. godine oslobo�eni su delovi Belorusije, Ukrajine i drugih podru�ja SSSR-a, a Crvena armija je nastavljala prodor u Poljsku, Rumuniju, Ma�arsku i dospela do Jugoslavije. Uporedo sa ovim aktivnostima, rasformirani su svi partizanski odredi koji su delovali u pozadini neprijatelja. Najve�i broj Jugoslovena - sovjetskih partizana - preba�en je prvo u antifa�isti�ki logor u Krasnogorsku, a potom, po slobodnom opredeljenju svakog pojedinca, u jugoslovenske vojne jedinice u SSSR-u, koje su tamo formirane.

Polovinom decembra 1943. godine, u okolini grada Kolomne, 120 km jugoisto�no od Moskve, od Jugoslovena koji su se na�li na teritoriji SSSR-a formirana je Prva jugoslovenska brigada. Bila je sastavljena od politi�kih emigranata i politi�kih osu�enika iz ma�arskih zatvora, zatim prisilno mobilisanih, kao i logora�a, zarobljenika i drugih.

Prva jugoslovenska brigada je krajem jula 1944. godine krenula za domovinu. Na putu za Jugoslaviju, ova brigada se na�la privremeno u sastavu Drugog ukrajinskog fronta. Posle uspe�no izvedenih akcija na podru�ju Moldavije, u oblasti Ki�injeva i Ja�a i prodora Crvene armije u Rumuniju, put prema otad�bini bio je otvoren.

Na osnovu nare�enja Vrhovne komande narodnooslobodila�ke vojske Jugoslavije, 6. oktobra 1944. godine Prva jugoslovenska brigada je pre�la kod Kladova u Srbiju, gde je stavljena pod komandu 23. udarne divizije, odnosno 14. korpusa NOV Jugoslavije.

Imaju�i u vidu dobru opremljenost i obu�enost boraca, Vrhovna komanda je rasporedila Prvu jugoslovensku brigadu prema podru�ju Ibra, odakle su se povla�ile nema�ke jedinice iz Gr�ke. Ovde je na podru�ju oko �a�ka do�la u sukob sa nema�kom divizijom "Princ Eugen". Brigada je ovde imala velike gubitke. Posle Beogradske operacije borbeni put Prve brigade je nastavljen u sastavu Pete udarne kraji�ke divizije koja je upu�ena na Sremski front. Posle proboja Sremskog fronta aprila 1945. godine, brigada je nastavila ratni pohod prema zapadnim granicama Jugoslavije. Do kraja rata u sastavu brigade ostala je petina boraca koji su krenuli iz SSSR-a.

Druga jugoslovenska brigada, formirana u SSSR-u decembra 1944. godine, dospela je u Pan�evo. Njeni borci su uklju�eni u sastav �este li�ke divizije i ostali su u njenim redovima do kona�nog oslobo�enja zemlje.

Druga jugoslovenska tenkovska brigada formirana je kod Tule u Rusiji, a sastavljena je od biv�ih partizana koji su se borili u Belorusiji i Ukrajini. Brigada je formirana 5. marta 1945 godine. Po�to je dobila nove tenkove, krenula je u Jugoslaviju, u�estvuju�i u proboju Sremskog fronta aprila 1945. godine.

Na teritoriji Belorusije, u sastavu pedesetak partizanskih jedinica borilo se blizu tri stotine Srba iz Ba�ke i Baranje, �to se mo�e videti na osnovu spiskova iz nekada�njeg Partijskog muzeja u Minsku, iako ovim spiskovima nisu bili obuhva�eni svi srpski partizani koji su se borili u sastavu beloruskih partizanskih jedinica.

Borba protiv zajedni�kih fa�isti�kih neprijatelja u�vrstila je prijateljstvo dva slovenska i pravoslavna naroda - Srba i Belorusa.

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoďż˝ ]